ВИРТУЕЛНА ИЗЛОЖБА ВОЈКАНА ЂУРЂЕВИЋА

Рођен 15. новембра 1967. године у Ваљеву. Студирао је Машински факултет у Београду од 1987. до 1991. године. Ликовним стваралаштвом се бави од 1991. године. Прву самосталну изложбу је имао 1992. године. Од тада до данас је имао осамнаест самосталних (Ваљево, Београд, Врњачка бања, Трстеник, Златибор, Лајковац и Полни Кесов у Словачкој) и двадесет групних изложби (Ваљево, Београд, Трстеник, Лајковац, Нови Козарци, Париз, Братислава, Мојмировце, Комарно, Темишвар). Бави се и иконописом, графичким дизајном, анимацијом мултимедијалних презентација, веб дизајном и ди-џејингом. Пише поезију и прозу. Био је учесник на три ликовне колоније у Словачкој, на осам у Србији, на једној у Црној Гори и на једној у Републици Српској (БиХ). Његове слике се налазе у САД, Великој Британији, Португалији, Швајцарској, Француској Аустрији, Словачкој, Црној Гори, Републици Српској, Канади и у Србији.
Сликарство Војкана Ђурђевића уводи нас на поље непредметне, непредстављачке уметности или оне врсте ликовног израза који је опште познат под називом апстрактна уметност. Садржај његових слика није нам дат кроз низ кодираних и дефинисаних упутстава за разумевање, већ он проистиче из непосредне гестуалне активности сликара, из једне врсте аутоматског записа, неконтролисаног и неосвешћеног садржаја који измиче тренутној објективизацији. Уколико уметник и крене од предмета или неког појма, његов пут ка слици разобличује тај предмет и скида са њега терет појавности, како би дошао до суштине и унутрашњег титрања, крећући се инверзивним путањама. Према сопственим речима, Ђурђевић није заинтересован да кроз своје сликарство шаље поруке кроз очигледне симболе и развијену иконографију. Понекад се сугестије и навођења јављају кроз називе слика, али су и оне саме често неименоване и затварају се пред нама као нека врста визуелних загонетки. Овај вид апстракције још увек је на трагу органског рукописа, везаног за заобљене облике и углове, са меким прелазима и кривудањима форми које се врло природно усецају једна у другу. Хармонично се надовезују, градећи различите ритмове и композиције, никад не бежећи у геометризацију и претерано приклањање разуму. Ове слике полазе од осећајности, експресивности израза и колажираног таложења сентимента, остајући удаљене од појавног света реалности, истовремено се налазећи са друге стране његове појавности, односно унутар ствари и појава. Бивајући транспоноване у интиману, субјективну ликовну једначину, ове законитости спољног, научног, интелектуалног и рационалног света у коме живимо, добијају нови изглед преведен у крвоток реалности саме слике. Једнако жив и имагинативан језик који налази начине да чак потпуно изолује неке своје мотиве и учини их неразумљивим и страним нашим чулима, те изнова остајемо запитани о карактеру места и времена у ком је смештена радња ових слика и колико је од ње заправо могуће начинити нешто преводиво, а да се тим превођењем не изгубе њихова основна својства.

ОБЈАВЉЕНО: 14.5.2020.