Заједничка изложба два завичајна уметника

У присуству бројне публике, у Галерији Културног центра “Хаџи Рувим” Лајковац отворена је заједничка изложба слика и скулптура Радославке Лазић и Драгана Аћимовића. Драган Аћимовић је Лајковчанин, а Радославка Лазић је из Јабучја, која се после више деценија из престонице враттила у завичај, па је и заједничка изложба два уметника изазвала велику пажњу овдашње публике.
На отварању изложбе, поред аутора, присутне је у име организатора поздравила директорка Културног центра Снежана Шкорић, а о изложбеној поставци и уметницима који су се овом изложбом представили говорила је Александра Танић, историчар уметности.
Док Аћимовић излаже већ три деценије, Радославки је ово прва изложба и то у свом крају. Заједничка изложба Радославке Лазић и Драгана Аћимовића открива нам два наизглед сасвим различита уметничка сензибилитета, али укорењена у заједничкој сврси и односу према стварању као нагонској, али и свесној опредељености духа, рекла је на отварању изложбе Александра Танић, историчар уметности и направила паралелу између два уметника:
“Радославку Лазић можемо, услед порекла њене ликовне синтаксе и очигледног афинитета према наслеђу архаичне и примитивне пластике, сврстати у ред наивних, самоуких уметника који граде своје форме на темељима једне спонтане, интуитивне, унутрашње струје, незаинтересоване за уметничке тенденције времена. Путем читљивости површинских третмана форме, у Радославкиним скулптурама опажамо изостанак потребе да се дочара дефиниција унутрашње структуре маса. Она радије остаје склона равној обради материјала, која асоцира на тврдоћу и крутост форме. Декоративна стилизација је сведена, али на појединим местима упечатљиво акцентована кроз нешто дубље моделирање. Чини се да пластична структура бива истакнута бојом, готово фовистичком експресивношћу полихромије и тиме остаје једно од главних одлика снаге Радославкиног израза. Она у свом раду кружи око једне праслике чија се симболична садржина рационално не може схватити. Њен рад доживљавамо интуитивно, са расположивим капацитетима осећајности и индивидуалних способности да се приближимо оној врсти запажања својственог наивној уметности, чији се примални и непосредни доживљај света у савременој цивилизацији све више губи.
Драган Аћимовић представља се са серијом слика на којима доминирају симболичке представе човека-птице. Ове креатуре имају тело птице и лица људи. Оне се пред нама појављују као на некаквој врсти позорнице, али овога пута позорнице на којој нема сценографије која би нас упутила у даљем тумачењу ових слика. Простор који затичемо има само једну функцију, а то је да истакне лица која у нас немо гледају својим крупним очима. Посебно интересантан детаљ крије се у броју ногу сваког од појединачних креатура. Овде сваки од њих има по четири ноге, сугеришући своју праформу и доминацију физичких карактеристика човека, али се чини да у овом преображају човека у птицу, човек није досегао слободу тиме што је добио крила. Напротив, чини се да су крила мала и закржљала, те да примарно средство кретања остају и даље ноге. Дакле, везаност за земљу и материјални свет остаје људски усуд у овој недовршеној метаморфози. Да ли Драганови људи-птице имају икакав узор у оригиналној иконографији човека-птице мисисипијске културе где су овим животињама дати божански атрибути или су сродније мотивима Макса Ернста, где уметник у различитим надреалистичким композицијама користи птице као симболе којима представља самога себе ? Или можда представљају неке од кључних егзистенцијалистичких разматрања појма слободе и вредности људског постојања, посебно у данашњем модерном технолошком друштву. Свакоме од посматрача остаје да одгонетне загонетку.”

ОБЈАВЉЕНО: 2.11.2021.